Do prid (drugi svjetski) rat su se nosile suknje starinske. Novije nošnje su potle (poslije) rata. Rakam za košuje se veza na iglu. Plele su žene na kuku ili na dvi zbice (igle), od tankih tankih konac, ka i no kad ideš krpati. Čipka se posli kupovala. Sve si mora na ruke. Huštani su bili od crne debele robe iz dućana. Svekar kad je bija u Argentini bija mi je posla robe za raditi huštane. Huštani su bili na pramenice (naramenice). Kad ko ne bi ima života, snage, ko je bija mršav, izgubija bi robu bez pramenic.
Roba za košuju se kupovala. Ko je ima šoldi kupija bi čipku, a ko ni ima mora je sebi naplesti. Čenašiće (ukras na košulji) su žene same radile. Gledale smo po starima ogricama uzorke, ko je ima prvi pa bi tako po njima radile. Lipo je bilo. Sve do skora san imala tih čenašićev. Čenaše šta su se nizali kupovalo se na robi, kod starih žen u Šibeniku šta su to prodavale. Kupile bi čenašev i nizale ih na konac šta se roba šije. Bilo je i debjega i tanjega, pa bi uzeli malo debjega da se ne okine, ne prospe. Mati ili otac kad bi išli u Šibenik rekli bi in da uzmu toga. Kupovali su se u tubamin, onda bi u svakoj tubi bila svoja boja. Mora kupiš razne boje, plave, crvene pa bi slagale. Mi nismo pisali imena, slagale bi ogrlice i čenašiće, kasnije bi se samo sašilo na košuju. Node (tamo) u Getu bi sidile mi divojke i svaka na svomu pragu nizale.
Starinsku nošnju su nosile stare žene, a ovu drugu mlađe.
Iz kazivanja Lucije Čubrić o narodnim nošnjama u Betini.
Na fotografiji: Melita Pavić u novijoj narodnoj nošnji
Foto: Slobodna Dalmacija